06.јуни, 2008

СТРПЉЕЊЕ, БИЋЕМО НАЈБОЉИ

Саша Вицикнез је већ трећу сезону са Српским Белим Орловима. Играч кога су само најситније нијансе делиле од фудбалског сна сваког дечака. Постигао је много, стекао велику популарност и углед, и недостајао му је само мали корак, сусрет са правим човеком или комадић неизоставне среће да буде запамћен и у светском фудбалу. Две сезоне је убедљиво најбољи играч CSL, играч за кога не постоје фудбалске тајне, играч који "леди' лопту на нози. Имали смо срећу и задовољство што је дошао међу нас. И када има најлошији дан Вицко ће направити бар један потез због кога се долази на утакмице, потез по коме се разликују добри фудбалери и фудбалски мајстори. Разговарамо непосредно након друге утакмице са Италијом и шокантног пораза од 2:1.

Шта би Вицко?

Били смо бољи 70-80.минута утакмице, створили много шанси, примили гол из непостојећег пенала и онда тај шок гол на крају, и то је то. Невјероватно, још не могу да верујем да смо изгубили. Али нека, пре две године добили смо их четири пута у регуларном току сезоне, а онда изгубили у финалу плејофа. Немам ништа против да нас добију и у преостале две утакмице, а да ми добијемо у финалу плејофа.

Утисци након четири одиграна кола?

Играмо добро и само стицајем разних околности изгубили смо две утакмице. Дали смо голове након израђених шанси, а са друге стране примили смо голове након грешака. Треба имати у виду да смо добили новог тренера, да је тим подмлађен и да се још уигравамо, понављам по мени ми играмо добро, играћемо још боље и резултати ће доћи.

Саша трећу годину си у Канади?

Да ово је моја трећа година овде. Лепо ми је, добио сам другог сина овде и моји планови су да останем у Канади, да играм за Беле Орлове докле ми услови дозвољају, играћу сигурно још ову годину, а онда видећемо.

Имаш име и овде и код нас у Србији, јеси ли био близу репрезентације?

Не само да сам био близу (смех), него сам могао комотно да будем на светском првенству 1998.године у Француској. Обилић је био првак и по одлуци руководства репрезентације два наша играча су имали место међу 22.изабрана фудбалера. Нико није отишао, па ни ја, да ли због страха, умора или нечег другог ни дан данас не знам одговор. Аркан је ушао у свлачионицу и питао нас ко хоће да иде, нико се није јавио.

Врхунац твоје каријере?

Свакако играње у лиги шампиона, утакмице са Атлетиком и Бајерном, али исто тако и признања које сам добио играњем у Кини. У то време они су били прави аматери и захваљујући нама који смо популарисали фудбал почели су улагања у фудбал, у стадионе, а резултати се виде данас. У то време ангажовали су и Бору Милутиновића и отишли на светско првенство. Нас тридесетак оставили смо дубоке корене у кинеском фудбалу.

Најпознатији играч који те је чувао?

Лизеразу из Бајерна. Имали смо жестоке дуеле. Ко је био бољи?- по мени није било победника.

О Аркану?

Он је на мене оставио одличан утисак. Био је велики господин, прави професионалац, тражио је рад и дисциплину, али у исто време и испуњавао свако своје обећање. Ником дужан није остао, а помагао је не само мени неки и сваком другом играчу. Код њега смо све имали, малтене од игле до локомотиве. Човек који се цени и ретко среће.

О Цеци?

Цеца је легенда, особа коју ја волим и поштујем. Може ко год хоће да прича о њој, али је ја довољно знам и она је број један у Србији.

Фудбалско сивило у Србији?

Одавно сам отишао из Србије. Нисам упознат са ситуацијом, али није добро. Познајем много фудбалера и тренера тамо, нешто не ваља, нешто треба мењати.

Шта?

Нема пара и то је узрок кризе. Држава не стоји иза клубова, клубови нису приватизовани и једноставно нема пара, а без пара нема доброг и квалитетног фудбала. Све се свело на два клуба, Звезду и Партизан, Војводина се била приближила мало до ове афере са председником и то је то, остали једва састављају крај са крајем.

Академија?

Бели Орлови морају да имају своју академију. Почели су са Шекијем и Мојсиловићем па се то изјаловило, таман је Белић колико толико оформио тим од четердесатак деце, па је и он отишао. Данас имамо успешну школу Бранка Павловића и сматрам да је то уз помоћ неколицине нас старијих из првог тима, и уз неопходно омасoвљавање добра база за успешну академију.

Могу ли Орлови да ове године освоје плејоф?

Свакако, да у то не верујем не бих више ни играо. Првенство је тек почело, заборавите ове почетне киксеве, уклопиће се млађи, а и ми старији смо богатији за једно искуство. Овде се не слави ко буде први у лиги, слави се онај ко победи у плејофу.

Има око сто хиљада Срба у Торонту и околини, како их привући и довести у већем броју на стадион?

Фудбал у Канади није био толико популаран, тек у задње време добија на популарности. Не заборавимо да је просек на нашим утакмицама око 500.гледалаца на чему би нам у овом тренутку позавидела већина клубова из прве лиге у Србији. А још да имамо свој стадион и свој центар, били би стварно најбољи.

Имаш ли нешто да кажеш на крају?

Да, пуно ми се свиђа ова идеја да се организује утакмица са навијачима 22.јуна. То је доказ да они воле и цене овај клуб, да покушавају да помогну, да ураде нешто за добробит Срба овде у Канади, а колико знам сав приход ће ићи за наше људе у отаџбини. Позивам све навијаче и симпатизере клуба, све љубитеље фудбала да дођу и учествују у овој хуманитарној акцији. Уједно то је и прилика да се још више зближе играчи и навијачи, јер ми смо једно.

Саша има два сина, а колико је одан породици говори и податак да је током нашег разговора скоро након сваког минута разговарао са својим старијим петогодишњим сином. Чекао га је на прозору и како Саша рече биће му тешко да му објасни како су Орлови вечерас изгубили. Теже јер се и сам све време нервозно питао како су Орлови изгубили. Нико не воли поразе, а најмање Саша Вицикнез, рођени оптимиста и победник.

З.М.